“Sreća je lepa samo dok se čeka”

Uz poeziju Desanke Maksimović odrastale su generacije mladih sudbinski povezanih na balkanskoj vetrometini, gde su emocije često zvezda vodilja.

Pesme o mladosti, čežnji, samoći, devojačkoj strepnji i strahu od onoga što bi moglo ubiti iluziju o čistoj, idealnoj ljubavi, lako su našle put do srca ustreptalih od nabujalih osećanja.

Slutnja i strepnja, kao sinonimi traganja za lepotom, zanosima i uzletima u visine, utkane su u svaki stih Desankine ljubavne poezije.

Najtananijim otkucajima duše, u kojima je ljubav još uvek iluzija, snevanje i iščekivanje, posvećena je i njena najpoznatija pesma “Strepnja”.

Ova oda nevinoj ljubavi, punoj zanosa i nade, donela joj je i prvo književno priznanje, daleke 1925.godine, na konkursu časopisa “Misao”.

Ljubav je za Desanku bila učiteljica duha, večno nadahnuće, inspiracija i poriv u pripremi najlepših književnih dela.

Sigurnu luku pronašla je u srcu Sergeja Slastikova, ruskog emigranta, glumca i pesnika, za koga se udala, što je tad smatrano nedopustivo kasno, u svojoj 35.godini.

Njegovu smrt, nakon tri decenije braka, nije prebolela, patila je do kraja života, a jedina želja bila joj je da počiva kraj njega.

Grob Desanke i Sergeja u Brankovini

Izvor fotografije : commons.wikimedia.org

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu. Njena dela prevođena su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme, kao što su „Predosećanje“, „Strepnja“, „Opomena“, „Tražim pomilovanje“… nalaze se u antologijama poezije raznih naroda.

Razgovor sa Desankom Maksimović 1989. godine:

Bila je počasni građanin Valjeva, član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i laureat najvećih književnih priznanja i nagrada: Vukove, Njegoševe, Sedmojulske, Zmajeve…

Preminula je 11.februara 1993.godine.

Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini.

IZVOR NASLOVNE FOTOGRAFIJE: novosti.rs