Treperenje duše
Voleli smo mnoge i mnogi su voleli nas. Svi su nas oblikovali, u svakom od njih deo je nas.
-
Kućica iz sna
Davno joj je obećao da će sagraditi kuću samo za nju. Daleko od radoznalih pogleda i priča. Daleko od sivila i ubrzanog ritma života koji neumoljivo mrvi svu ležernost i šarm grada u provinciji. Njihovo mesto je u nekoj drugoj priči, ali nije vreme da se u nju otisnu. A ne mogu ni doveka budućnost budni snevati… Godine su prolazile, a njihova izmaštana kućica, tri sa tri, ostala je samo gruba skica mladalačke zanesenosti. Putevi su im se razišli. Ostala je nada da će se ponovo sresti na raskršću sudbina i tu postaviti temelje svog doma. Kad je mastilo izbledelo sa kontura njihovog izmaštanog sna, iskra je i dalje tinjala…
-
Šumore školjke na mom dlanu
Iz ukrasne kutije sa police u spavaćoj sobi pažljivo, kao najveću dragocenost, uzimam jednu po jednu školjku i ređam na dlanu leve ruke. Zagledam ih radoznalo i prstima nežno prebirem po reljefastoj ljušturi. Kao da svaki nabor tajnu krije…i ne samo onu iz dubine mora, već iz čudesnih valova duše. Iz najveće spirale, kao optočene ružičastim sedefom, čujem šumorenje Egeja i šapat zvezda prostrtih na nebeskom svodu satkanom od sna i misterije. Čujem i svoje reči, prepoznajem svoje želje izmaštane na tankoj liniji koja stvarnost od sna razdvaja. Utisnula sam ih čežnjom koja se ne da ni naslutiti, a ta je najgora. Izjeda dušu i telo, pravi kratere na srcu,…
-
Čuvam te
Oboje nasmejani gledamo u fotoaparat, ona u crnoj koktel haljini, ja u odelu s kravatom. U mraku svetlucaju naše oči i njeni biseri. Ljubav se ne može sakriti. Ona se može osetiti u vazduhu, uloviti u neizgovorenom, oslušnuti u prećutanom, odgonetnuti u pogledu, spoznati na usnama. Umreženi tajnama i samo nama znanim emotivnim kodovima, smejemo se bezbrižno kao da osim nas ništa drugo ne postoji. Ni vreme, ni ljudi, ni stvarnost, ni prohladna, zvezdana noć. Sami smo ona i ja, u mislima miljama udaljeni, na nekom izmaštanom bajkovitom mestu. Milion puta na dan posmatram istu fotografiju, uslikanu pre nekoliko godinu na nekoj proslavi. Još je mnogo ljudi na njoj, ali…
-
On me voli na svoj način
“On ne piše nježna pisma Nikad o tom ne govori Ne zna srce da otvori Al’ ja vidim što mu značim On me voli na svoj način…” Prepoznali ste ga u ovim stihovima? Šarmantnog Petra Pana koji će vas milovati pogledom dok vam dušu u kašu ne omekša, koji će vam uzdahom zagolicati maštu do usijanja, čiji vam glas lastavice s juga vraća? Hrabrog viteza koji će vas sa puno žara čuvati od loših vesti, urokljivih očiju, zluradih senki? Radoznalog pustolova koji će istražiti tajne odaje vaših misli i koji će po treptaju oka znati šta vam se u srcu skriva? Učiniće on sve za vas, biće vaše rame za…
-
Pesma kao lek
Počinjem da pevam. Ne, ne mislim da ću napraviti neverovatan zaokret u karijeri i posao zameniti estradom. Za tako nešto imam i previše godina i životnog iskustva, a premalo talenta, mada ga nemaju ni mnoge zvezde i zvezdice čiji nam „hitovi“ paraju uši. Ne, poslušaću savete lekara i pevušiću za svoju dušu iz zdravstvenih razloga. U poslednjih nekoliko meseci bolovala sam više nego u prethodne dve decenije. Pregledi, analize, trista čuda…ništa. Sa mnom je sve u redu. A možda bi ipak,smatra moja doktorka, trebalo proveriti funkciju štitne žlezde.Uput za laboratoriju već je zastareo.Ništa mi nije, a svašta mi je. I to nema nikakve veze sa fizičkim zdravljem, već sa nagomilanim…
-
Zvezdana balada Mire Alečković
Da mudrost “Bajka može da se rodi kad god srce jako želi” može da napiše i da u to čvrsto veruje samo osoba čiste duše, mekog srca i vedre naravi pokazala je Mira Alečković bezbroj puta tokom života. Optimista, smatrala je, otima od života malo topline, nežnosti, ljudskosti, lepote u ovom vremenu zla; i zato je optimizam kao čaroliju širila oko sebe. Nikada nije klonula duhom, ni tokom rata u koji je naoružana stihovima i puškom krenula kao šesnaestogodišnja devojka, ni kada su je gestapovci svirepo mučili u Specijalnoj bolnici, ali ni kada joj je decenijama kasnije političkim dekretom zabranjeno da se na groblju oprosti od svoje prijateljice, pesnikinje Desanke…
-
Ipak poželim neko pismo
Kada su iščezla ljubavna pisma? Kada su nestala iz običnog života i postala samo deo slatkog sećanja za one koji su imali tu sreću da vole i budu voljeni u neko drugačije, mnogo naivnije i romantičnije vreme? Ljubavna pisma još postoje samo u knjigama i u filmovima, i tek ponekad na forumima na netu. Sms ili mail, bez obzira na jačinu osećanja ili broj najšašavijih reči koje zaljubljeni razmenjuju, ne mogu da zamene rukom ispisane redove po diktatu srca, koji svaki put bude nežnost i iznova opijaju čula. Čak i kada emocije utihnu i davna ljubav bude samo deo naše sentimentalne istorije, stara pisma miluju dušu. Obožavala sam ljubavna pisma.…
-
Predeo slikan Pavićevom magijom
Magija, san i stvarnost i njihovo stalno preplitanje. Romani obojeni čarolijom vrve od divnih zaboravljenih reči i izraza, koji hrane i um i dušu. Ukrašena metaforama i alegorijama, pisana posebnim stilom, književna zaostavština Milorada Pavića nije razumljiva svima, ali je dragocena onima koji uspeju da je shvate. I meni je trebalo vremena. Čitajući dobro ušuškane životne istine promenila sam pogled na književnost, život, svet, univerzum. Pavić se proslavio 1984.godine neobičnim romanom-leksikonom „Hazarski rečnik“, kojim je vaskrsao iščezli narod-Hazare. Roman je preveden na 21 jezik, a objavile su ga najuglednije izdavačke kuće širom sveta. „New York Times“ ga proglašava za jedno od sedam najboljih književnih dela objavljenih u Sjedinjenim Američkim Državama.…
-
“Jer snovi (najčešće) vrede tek kad s tobom osede”
Stigao je gospodin sa leptir mašnom! U ovo malo reči ušuškalo se toliko ljubavi i radosti da ne postoje ni najprefinjeniji treptaji duše koji mogu dočarati naše emocije i uzbuđenje koji su pratili susret dve prijateljice i njihovih porodica nakon skoro tri decenije neviđanja. Kad doživiš tako nešto prva je pomisao “sad mogu da umrem” jer osećaš kao da sve sva blagost i milost ovog sveta udružila da te nagradi za upornost, strpljenje i silnu želju da bar još jednom zagrliš najbolju prijateljicu. Za kojom sam tragala tri decenije, a moja starija ćerka 15 godina. Trag joj se gubio u vihoru rata, udala se, promenila prezime i kao da je zauvek nestala.…
-
U Novoj godini jedna stara želja
Jutros mi zazvoni telefon i na moje “molim“ ženski glas reče „ej“, ja opet „molim“ a ona „aj siđi dole na kafu i rakiju“. Na moje „pogrešili ste“ ona naravno spusti slušalicu. Bez izvinjenja. Tako mi je počeo poslednji ovogodišnji dan. U trenutku sam se i nasmejala i iznervirala. Razmišljam kako li će i da li će „moja komšinica“ dočekati ponoć kad se već od jutra zaliva rakijom. Onda mislim, tako ženi došlo, valjda joj je svega dosta pa ko veli da da oduška sebi bar danas. Da isprati staru kako je i zaslužila. To je njen način. Iznervirala me što je spustila slušalicu, bez „izvinite“ a onda sam shvatila…
