Stigosmo do punoletstva

Moja beba više nije maleni smotuljak ljubavi i nežnosti koji glasno negoduje kad ga iz naručja spustim u kolevku ili kad bočica mleka nije spremna na tačno svaka dva sata.

To više nije ni onaj mališan koji sa dve godine i dalje nosi pampers pelene i odbija da sedi na noši u obliku fotelje, ali zato ume da čita i objašnjava mi da mehurići sapunice, koje obožava da pravi, sa naše terase odlaze u Bugarsku.

Ljuti gusar sa iscrtanim brkovima i prugastom majicom, sa završne priredbe u vrtiću, mali je još samo na starim fotografijama, kao i nasmejani osnovac koji ponosno pozira kraj svog učitelja.

Nije više ni dečkić koji je za drugarsko veče želeo ljubičastu košulju kako bi bio obučen u istom tonu kao i drugarica čiji je kavaljer te večeri bio.

Pa, čak nije ni nesigurni gimnazijalac koji je čvrsto odlučio da bude najbolji programer u svojoj generaciji i da svojim znanjem zadivi vršnjake u Petnici.

On je sada punoletni mladić! Visok, stasit. Stamen, u skladu sa prezimenom i nadimkom koji su mu nadenuli drugari.

Proslavili smo punoletstvo, mi sa rodbinom i prijateljima, on sa društvom, ali ja i dalje ne mogu da verujem da je moj dečak napunio 18 godina.

Vreme je od tog 1.marta 1997.godine, koji sam dočekala budna, sa bolovima i strahom što mi je vodenjak pukao mesec dana pre termina, prosto prohujalo.

Aleksandar, iako nije spojio osam meseci u mom stomaku, bio je napredna beba. Istina, sav mršav, koščat, žut, ali prelep, naš! Mada na rođenju sićušan, za nas je uvek bio Aleksandar Veliki.

Kada sam nedelju dana nakon njegovog rođenja prvi put izašla iz kuće činilo mi se da lebdim od sreće i ponosa. Verovala sam da mi je na čelu urezano da sam postala mama.

Uz ushićenje što sam na svet donela novi život i neopisivu ljubav prema tom malom biću, strah je jedna od najjačih emocija koja prati moje roditeljstvo.

Osluškivala sam noću da li diše, strepela da se ne zagrcne mlekom, odbolovala jače i bolnije sve dečje bolesti. Da nije voda prevruća za kupanje, da ne padne s kreveta, da ne ispadne iz kolica, da se ne udari, ne opeče, ne ogrebe, ne povredi… Strahovima nema kraja. Da li dobija ne težini koliko treba, da li mu niču zubi, izgovara li reči pravilno…

Polazak u školu doneo je nove izazove,brige i nove strahove. Da li će se uklopiti, kako će se slagati sa drugarima, da ga ne maltretiraju stariji đaci, da se ne pentra po školskoj ogradi, da ga ne udare ledenicama, da nije mokar, gladan, kako prelazi ulicu…

Pubertet je tek posebna priča. Ne možeš dete da držiš pod staklenim zvonom, znam, pa ipak strelica na mom strahomeru udara po maksimumu.

Deca se ne rađaju sa uputstvom za upotrebu, niti se dobar roditelj postaje preko noći. Kad posmatram svoju decu ne mogu da sakrijem ponos. Možda nismo najbolji roditelji na svetu, niti možemo da im priuštimo sve što bismo hteli, ali je ljubavi i pažnje uvek bilo na pretek.

Najveće bogatstvo koje mlad čovek može da ponese Iz svog doma jeste srećno i bezbrižno detinjstvo. Raduje me što i moja deca tako misle, i ovaj divni mladić, tek zakoračio u punoletstvo, i mali zvrk koji će ovog leta napuniti 11 godina.

IZVOR FOTOGRAFIJE: adolescents.cat